Božansko dete

Dugo sam premišljala kako da započnem ovaj blog i približim vam zašto je važno raditi na izlečenju svog unutrašnjeg deteta. Ponekad tako nemamo reči o onome što je najvažnije reći. Zapravo, svi smo mi nekada bili deca i još uvek ima momenata kada funkcionišemo na taj način. Nema u tome ništa loše. Svi plačemo kao mala deca kada nas povrede. Ni u tome nema ništa loše. A nekada ne znamo kako da se povežemo sa razigranim delom sebe jer smo predugo u nekim ulogama i socijalnim normama, a baš nam je to potrebno da ne bismo zapostavili sebe. Kada se dogodi da taj deo sebe previše zapostavljamo, onda on počinje da nam privlači pažnju na sve moguće načine. I to čak može da nam izgleda u redu jer nam se čini da smo autentični, drugačiji a ne primećujemo da smo u filmu povređenog buntovnog adolescenta koji je potpuno sebičan u svom potisnutom bolu.

Malo dete je autentično, ono vrlo lako izražava šta želi ili ne želi; zna tačno šta mu se dopada, a šta ne, radoznalo je i ceo svet mu je magičan. Mesec je okačen za nebo samo zbog njega, i svake večeri ga ruka nevidljivog čike tamo ponovo stavi da mu sija. More je slano jer je taj isti čika sipao kamion soli u njega. Sunce se svakog jutra rodi novo, samo zbog njega. Sve mu je živo, sve novo, magično i lepo. I sve voli. Zato što misli srcem i reaguje intuitivno, instinktivno. Ne verujete? Porazgovarajte nekada sa nekim petogodišnjakom na tu temu i pitajte ga o mesecu. Deca tog uzrasta nisu logična, niti razmišljaju linearno jer još uvek te intelektualne operacije nisu razvili. Ipak, kada to dete bude povređeno ili mu je na bilo koji način osujećen emotivni razvoj, taj logično nelogični način razmišljanja koji može da bude vrlo kreativan, postane izvor nesvesnog bola. I sa dobrim razlogom. Program koji se tada javi je primarno tu da pomogne da se prevaziđe ugrožavajuća situacija, da se preživi. Pa onda malo to zaboravimo i ta uloga postane deo nas, zaboravimo da smo ikada bili deca. Zaboravimo i te momente koji su nas toliko zaboleli i šokirali da smo morali da pobegnemo van sebe. Pa postanemo mali ratnici koji se bore protiv sila mraka koje vire ispod kreveta. Nekada je to mnogo lakše nego prihvatiti da vas je zaboleo neko ko o vama treba da brine. Jer ćete možda plakati i šta ako nikada ne prestanete, a niste više mali? Mnogo je lakše to nego priznati sebi da mrzite svog roditelja. Jer to je ono što oseća dete kad je povređeno i to lako kaže, zar ne? Ali kako da to kaže kad je to njegov roditelj i nema kuda da pobegne? Mnogo je lakše reći i to ’Mrzim te’ nego prihvatiti da ipak iza svega toga ipak stoji ljubav za tog roditelja, i da nastavljate da ga volite kroz sve one nezdrave odnose u koje stupate jer ga svuda tražite. Uprkos svemu, to je vaš roditelj a prirodno je da deca vole svoje roditelje čak i kada su bolesni. I u svemu tome ne razumete sebe baš mnogo, niti znate koji deo vas to radi jer sve što se vi svesno pitate je kako je uopšte moguće da se to što se vama desilo ikako zbude? Kada nas boli zub, mi samo na taj zub mislimo i to je prirodno. A pošto ovo nije zub, a moramo da živimo mi malo potisnemo taj bol i onda opet u krug. Postanemo buntovnik, zavisnik, superstar, knjiški moljac, mirotvorac, savetnik, opsesivan, kompulsivan, seksualno inhibiran, promiskuitetan itd. Postanemo uloga a ne ono ko smo stvarno. Blokirani, bolesni, nezadovoljni, umorni. Jer trošimo svoju energiju na potiskivanje bola. Dete u vama ne zna bolje, niko ga nije naučio. Onako kako je nekada tražilo pažnju svojih roditelja ili se branilo od njihove bolesti, sada na isti način traži pažnju od odraslog sebe. Ne ume da kaže ’Voli me. Primeti me. Želim da sam ti važan. Prihvati me. Usamljen sam. Ja postojim. Voli me takvog kakav jesam.’ I igra uloge. Plejboj, kauboj, indijanac, mohikanac, padobranac, varvarin, siledžija, žrtva, preljubnik, razbojnik.

Nekada je samo bitna pažnja naših roditelja i vrlo rano dete shvati da može da manipuliše njima kada se osećaju krivima. Pa nastavi da primenjuje tu šemu ponašanja samo zato što može, samo zato što mu niko nije objasnio da nije dobro povređivati sebe i druge. Nebitno je da li manipulišete rečima, ponašanjem, novcem, ili energijom. Dok ne shvatite kako i zašto to radite, i kada je to dete postalo sebično, vraćaće vam se u život oni koji će manipulisati vama. Dok ne naučite da postavljate granice samom sebi, možete biti Čarobnjak iz Oza, ali ćete povređivati svoj integritet a vaša Duša vam tu karmu neće otpisati samo zato što umete da se astralno projektujete.

Nekada pak, ne umemo da oprostimo roditeljima jer nas je neko drugi povredio a oni nisu umeli da odreaguju kako treba. Jer su i sami bili deca unutra.

Sve ovo zvuči tako logično i lako za reći al preteško za popraviti. Bol boli i niko ne voli da ga se priseća i ponovo prolazi tuda. Ono što je paradoks je da smo sve vreme u njemu i živimo u tom preživljavanju bola a da ni ne znamo. Živimo život bola a drugi su naša ogledala koji nam ga reflektuju. Autentično, nepovređeno (Božansko dete) ne živi u bolu. Njemu je čitav svet igralište napravljeno samo za njega. Bezbedno je u njemu i dobro mu je u svojoj koži. Kada je neblokirano bolom, kreativno je i samo raste jer se oseća voljenim. Ima poverenja u svog Božanskog oca i Božansku majku, zna da oni misle samo na njegovu sreću i da će mu dati sve što mu treba. Ne povređuje nikoga jer ne bi povredilo sebe. Za malo dete je sve deo njega. Zna gde su mu granice jer nikako ne prihvata da se samo oseća loše.

Moji klijenti ne vole da se vraćaju u svoja sećanja iz detinjstva koja su obavezan deo procesa regresije. Svi bi u neku bajku, pa čak pre i u neki užas samo da ne osećaju to što sakrivaju da osećaju. Onda bi da lete po Univerzumu. A on kaže ’E, Ne može dok ne prihvatite sebe’! Zato ste ponovo tu. Da promenite i integrišete nerazumljive uloge i volite sebe. Šta obično uradite sa detetom koje je nerazumno, uplašeno, užasnuto? Iskreno se nadam da ćete odgovoriti da ga zagrlite i kažete mu da će sve biti u redu. Pa, zašto onda to ne uradite sa sobom?

Često mi klijenti kažu da misle da to više nisu njihovi problemi već njihovih roditelja. Možda, ali su svakako vaša lekcija, zato ste baš kod njih došli. I ta lekcija neće biti naučena, stajaće vam na putu razvoja sve dok je ne prihvatite, kao i činjenicu da su vam baš ti roditelji bili najveći učitelji u njoj. Vrlo je moguće da se oni neće promeniti i nastaviće da prema vama funkcionišu iz svojih uloga i programa. Ali ono što ćete znati sada je da oni ne umeju bolje i moći ćete da im postavite granice čak i ako to znači da morate da ih ostavite tu gde jesu.

Ja sam sama godinama radila na svom povređenom unutrašnjem detetu. Potičem iz porodice sa dugom tradicijom alkoholizma, kozavisničkih odnosa i agresivnosti. Ni fizička bolest ukućana naravno nije izostala. Provela sam godine u udruženju porodica Anonimnih alkoholičara da bih razumela razne šeme ponašanja zavisnika i njihovih bližnjih. Sve ono što me moji roditelji nisu naučili morala sam da učim sama. Nisu umeli da me vole, jer nisu voleli sebe, pa sam morala da učim i to. Izgradila sam sebe onako kako sam želela ali nikako nisam uspevala da popravim svoje odnose jer mi je uvek bilo teško da prepoznam kada se neko neprimereno ponaša prema meni i gde su moje granice. Uvek sam nešto bila kriva i morala sam da izbegavam izlive agresivnosti tako što bih bila nevidljiva i manja od makovog zrna. Tek kada sam obradila neke svoje procese kroz hipnotičke seanse, rekla Dušama svojih roditelja kako su činili da se osećam i vratila im svu energiju koja nije moja, mogla sam da napredujem. Doduše, još uvek nisam potpuno naučila da se ne krijem...

Poslednjih 6. meseci sam sama sa sobom radila samo na procesima lečenja unutrašnjeg deteta kako bih mogla da vama slobodno, bez bola sve ovo kažem. To nisu lagani procesi, bolni su, iziskuju mnogo suza i prihvatanja sopstvenih nesavršenosti i nedozvoljenih emocija. Ali sam morala da naučim kako da radim sa vama. Nekada je sve ono što nam se desilo pripremalo put za nekog iscelitelja koji je strpljivo čekao da bude probuđen. Zapravo je oduvek i bio tu i učio da leči voleći nesvesno sve te bolesne ljude oko sebe. Kao neko ko leči, sposoban je da pogleda baš sve ljude, šta god radili, sa te nove perspektive i u njima vidi malu decu koja samo traže ljubav i pažnju svog roditelja. Onda može i da ih poveže sa tom ljubavlju samo svojim prisustvom. Jer detetu je uvek i samo potrebno samo to, vaše prisustvo.

Pa dođite da naučimo kako da budemo prisutni sami za sebe.