Limeni čovek

Već neko vreme pokušavam da napišem nešto iz perspektive svog unutrašnjeg muškarca ali mi nije polazilo za rukom. Što sam se više trudila da pronađem neku izbalansiranu liniju, to sam više disfukncija koje treba izlečiti videla. Nekako, koliko god se trudili da isprate buđenje ženske energije, čini mi se da, ma koliko osvešćeni bili, muškarci ne umeju da se snađu u ovim novim vibracijama. Jer, iako su možda povezani sa svojom unutrašnjom I božanskom ženom, I dalje funkcionišu u patrijarhalnom sistemu I životima I izborima koje su u tome pravili, tj. svi još uvek funkcionišemo u istom, duboko nam je u ćelijama I to lečenje je zapravo vrlo težak proces. I naša primordijalna sećanja na energije Boginje, koje su nekada bile prisutne na Zemlji, su vezane za matrijarhat koji je podjednako kao I patrijarhat potkrepljivao disbalans u jednom pravcu, a sve ono što možda I nije bilo tako, bivalo je vrlo brzo I nasilno osujećivano. Vidim to u ljudima oko sebe, u svojim klijentima, I u sebi samoj. Sada dok nam dolaze energije koje bude žensku energiju u svima nama, žene se leče I zalečuju, od svih trauma iz vekova submisivnosti, ropstva, skrivanja svojih talenata I moći, njihove zloupotrebe od oba pola, (jer I žene većinom još uvek više funkcionišu iz svog unutrašnjeg muškarca jer se plaše da se pokažu, jer se plaše muškaraca I jer su navikle da im budu na raspolaganju, da im povlađuju, ili da I same postanu muškarci iznutra da bi opstale). Dakle, to se sada menja, I u muškarcima I ženama ali disfunkcije muške energije tek sada počinju da nam bodu oči. Ovo ne znači da ih kod žena nema, ali o tome sam već pisala, sada se fokusiram na ovaj momenat. Muškarci su vrlo odvezani, nepovezani, nekonektovani sa svojim srcem. Većina nas I funkcioniše uglavnom iz svog mentalnog uma, ali kod muškaraca srca kao I da nema. Čak I kada su u kontaktu sa svojom intuicijom, I duhovnošću, to uglavnom ne dolazi iz srca I ne propušta se kroz srce. Muški svet, posebno na ovim prostorima, uopšte nije učen tome da sledi svoje srce (nije ni ženski, ali to sada nije tema). Ljubav, naravno, postoji, ne govorim da su svi potpuno bezosećajni ali osnove na kojoj se ta ljubav zasniva su bazirane na instiktivnoj privlačnosti, ili karmičkim pričama, ili nekim drugim nesvesno interesnim izborima baziranim na nekim duboko sakrivenim uverenjima (kao I kod žena uostalom). Mi svi kolektivno zapravo ne znamo kako izgleda I funkcioniše jedan osvešćen, izlečen muškarac koji je potpuno u vibraciji ljubavi, I ne manipuliše ni sobom, ni drugima, ili upada u neke druge moćne igre ega. Uglavnom se tome ispreče neke nepočišćene traume iz detinjstva, jer njima uopšte nije potrebno da se time bave, zaboga, oni su limeni vojnici, ili avatari, koji su toliko isčistili svoje emotivno telo da ga uopšte više nemaju, prevazišli su ga, dok im njihovo fizičko telo I situacije koje podrazumevaju raščišćavanje nekog dubokog bola, uporno govore nešto drugo I izvlače na površinu neke dečake koji šutiraju sve oko sebe u besu, jer su zapravo tužni. Ti dečaci, koje su I sami zapostavili, isto onoliko koliko su ih zapostavili I njihovi roditelji, neprestano preuzimaju kontrolu kad god se osete sateranim u ćošak (ili pak samo kad se neko ne slaže sa njima). Oni su inteligentni, moćni, najmoćniji u univerzumu, a I šire, oni privređuju, obezbeđuju, stvaraju, štite, daju, leče, ali I bez mnogo muke I griže savesti, i vrlo mnogo buke razaraju, pogotovu kada su uplašeni, kada su u nepoznatoj situaciji, kada se dešavaju velike promene, kada pogrešno procene da su ugroženi (ili I kad stvarno jesu), I kada su tužni. Oni zapravo nisu nikada tužni, oni nemaju prava na to, niko im nije dao dozvolu da budu tužni , oni postanu agresivni kada ih nešto duboko boli, bilo fizički, bilo kada srce uporno pokušava nešto da im kaže. Uglavnom razaraju druge, najčešće one koji su im najbliži I za koje su sigurni da im neće uzvratiti, ali razaraju I sebe. Jer time što poništavaju tog nekog drugog koji ih sa tim suočava, ili to nešto drugo, misle da poništavaju taj deo sebe sa kojim ne žele da se suoče, kao da će tako nekako nestati, prestati da postoji. Naviknuti su na postignuća, I da im se neko divi zbog tih postignuća, I kada više to ne mogu na isti način kao ranije, posegnuće I za manipulacijama, jer ni sebi ne smeju da priznaju da se u nečemu više ne snalaze, ili da se ne snalaze uopšte jer ih nešto, ili neko zbunjuje, da nešto više ne funkcioniše kao pre, da oni više nisu kao pre, sve samo da nekako ostanu u svojoj zoni komfora, koja odavno više ne postoji jer ni njihovo sopstveno telo možda više nije komforno. Žene su tu da služe njima, za njihovu zabavu, razonodu, ili samo zato što su im potrebne da bi produžili sopstvenu poziciju, ili vrstu/potomstvo (one su ženke, nisu ni žene, a kamoli božanske zene, ili boginje). Vrlo često ih I nesvesno mrze jer mnoge stvari u odnosu sa svojom majkom, ili nekom prošloživotnom majkom nisu razrešili. Oni sebi dopuštaju sve, uključujući I nasilje, porodično uglavnom, I sve im prođe, kad nešto nemaju, traže na drugom mestu bez pardona, I bez razumevanja, dok ženama u istim situacijama to možda I nije dopušteno, one moraju istrpeti sve što neko muško može da servira, bilo da je to otac, muž, sin, ili ljubavnik. A ako I rade to isto, onda su vrlo osuđivane. Svoj bol, ili neku zločestu emociju ce gušiti alkoholom, narkoticima, psihoticima I psihodelicima, seksom, novom devojkom ili autom, ili nekom drugom novom igračkom, hranom, cigaretama, nekom duhovnom potragom ili nekom drugom zavisnošću kojom ce pokušati da zadrže kontrolu nad situacijom. Ako ni to ne pomogne, zloupotrebiće poziciju, moć, snagu, postaće agresivni I preteći. Sve samo da se ne krene u nepoznato, ponovo, ili po prvi put, svejedno je. Nije ni važno da li je nešto nepoznato u pitanju, ili neka emocija, ili suočavanje sa nekom traumom, bolom, psihološki profil je isti. Istina, promene mnogo lakše padnu kada smo mlađi, ali tada smo I manje osvešćeni I ne primeti se uvek da se prave izbori pod uticajem patrijarhalne kulture I vaspitanja, uverenja koja su pokupili od roditelja, ili ih stvorili iz buntovništva prema roditeljima, ili možda još iz nekih mnogo dubljih trauma, ko zna, možda čak I iz prošlih života, kada je ljubav, ili gubitak ljubavi I podrške, I gubitak sebe nekako u isto vreme, jako zaboleo, I u to mesto više nikada ne sme da se pogleda (a možda smo I začarali sami sebe da sve to zauvek zaboravimo I proterali nekoga iz čitavog svog univerzuma, ili dva, ili tri...). Jer, ko smo mi onda, bez te slike o moćnom muškarcu koju smo toliko dugo gradili, ako je sve to tako. A šta ako I jesmo niko I ništa? Možda, tek onda možemo da budemo sve, ali sebi, slobodni od svih uloga koje su drugi stavili pred nas a mi ih prihvatili jer, to je tako privlačno I moćno... Sve dok više nije...

Lakše je ostati u mestu, razboleti se, postati agresivan, hladan, iskaliti se na bližnjima, napiti se, potući se, imati seks koji će nas podići na neko vreme, otići u rat, ubiti nekog, ili ubiti sebe, nego izgubiti se potpuno u svom srcu (čitaj bolu). Kao takvi, muškarci su podložni raznim vrstama manipulacije, I to posebno od zena (ali i raznih vrsta grupa i drugih predatorskih energija) koje su I same iste takve, I funkcionišu iz svoje muške energije, ili nezalečene ženske energije koja je mračna I rađe će iza leđa manipulisati I kontrolisati, u iluziji moći, I živeti u hladnoći, nego da zaista I same osete to svoje srce (ako ga I imaju više). Tako je i takav muškarac u neprestanom konfliktu sa svojom unutrašnjom i božanskom ženom, jer jedno takvo postojanje iz srca prosto nije dopušteno u svetu koji ne priznaje emocije, a i najčešće u ljubav više ni ne veruje, ma šta govorili.

Zato što mi kao vrsta taj bluprint za muškarca novog doba, nove zemlje, osvešćenog, koji je pravi mšskarac, a ipak funkcioniše iz svog srca uopšte nemamo. Sve ovo isto rade I žene, imaju I neke svoje posebne ideje I histerije, ali svakako I same omogućavamo ovu priču jer je to deo našeg kolektivnog nasleđa, I svi moramo da učimo ponovo nove modele ponašanja za koje nemamo uzore. Jer, ti muškarci su, kao I žene, dolazili iz disfunkcionalne porodice, kroz materice majki koje su same neosvešćene I nosile su u sebi traume I bol, I svoje I kolektivne. Mi svi kolektivno više funkcionišemo iz bola, ili odbrambenih mehanizama koji nam se čine kao bekstvo iz tog bola, ili nam omogućavaju da se nosimo sa nekom pozicijom koju smo sami sebi namtnuli, nego što funkcionišemo iz ljubavi. Što ne znači da svuda ima disfunkcija I trauma, samo u ovim novim vibracijama, se sve ono što pokušavamo da sakrijemo I od sebe samih, se mnogo više vidi nego pre, a muškarci su taj sistem kontrole I manipulacije mnogo više podržavali I održavali nego žene. Nekada nam naše telo to pokaže kroz bolest, nekada kroz gubitak posla, ili nečeg, nekog značajnog, a nekada kroz neki odnos, blizak ili ne, nebitno je, važno je da nas trigeruje, a da mi uporno odbijamo da pogledamo u to mesto, taj triger. Na žalost, muškarci to mnogo češće rade od žena. Radije će naći nešto novo, što će potkrepljivati njihov ego, nekoga ili nešto što će im dati privid divljenja, obožavanja, kontrole jer oni moraju biti savršeni, valjda ce se srušiti svet ako sebi priznaju da to nisu, I da sa nekim ili nečim ne umeju da se snađu, ili da ih nešto plaši jer odskače od njhove poznate šeme. I biće jos agresivniji ako to nešto, neko uporno odbija da bude uklopljeno u ikakvu šemu. Kod mene na seansama itekako znaju da plaču, da kažu da im nešto ne odgovara, da moraju da se promene, ili da nešto promene, izražavaju bol, I strah, potrebu za promenom, inspiracijom, ljubavlju, najčešće potrebu za ljubavlju, čak I ako su u braku, (kao I svi ostali uostalom), ali vrlo retko nastave tim putem u svom životu, sve ostane po starom kada se vrate u poznatu situaciju. I onda sve ove nove energije bole. I sve više bole. Jer, vrlo često nema one druge polovine (ovo je figurativno samo, svi smo celi) da te energije uzemlji I integriše I kroz svoje sopstveno telo onako kako treba. I tako, mogla bih ovako do u nedogled, ali zaista mi kolektivno nemamo taj bluprint za muškarce koji funkcionišu drugačije. Sve to mi zajedno moramo da izgradimo, uz pomoć viših sila, duhovnog vođstva I novih energija koje su tu ili tek dolaze (nove duše). Čast izuzecima, ne shvatite me pogrešno, nikoga ne želim da uvredim, ali svi smo mi zaraženi nekim učenjem/uverenjem o tome kako muškarac treba da se ponaša I izgleda, I svi imamo neke neprorađene bolove I neintegrisane delove sebe koji nas vuku ali u tom uverenju I demantuju u nekom trenutku. I sve izgleda ok I onako kakav zapravo muškarac I treba da bude, dok to više, odjednom nije (ili žena isto tako)... I uglavnom nas demantuju neke žene, koje su u našim očima, ili očima nekog muškarca neposlušne, nerazumne, sulude, a zapravo samo nezavisne baš u trenutku kada neko želi da ih kontroliše. (Kad ne znaš šta da radiš sa ženom, napravi je ludom, muškarcu na ili u poziciji svi veruju I sve mu prođe, žena je ipak samo žena I ko je uopšte ona da se kači samnom, I kako sme da me gleda u oči I da mi prkosi, I slicne priče koje radi apsolutno svaki muškarac ikada, ali možda ne iskaže to uvek...). Možda su to baš I njihove žene, koje odjednom unose neku promenu u rutinu, ili sestre, ili ko god već, ko se odjednom ne povlači I drži svoj stav, koji odjednom zahteva I fleksibilnost od muškarca I promenu nekog stava ili nečeg. I ništa ovo nije ni loše, ni za osudu, samo, treba se nekada uhvatiti u tom krugu I stati, zapitati se možda, da sam ja ljubav, šta bi ljubav na ovo uradila, ili rekla (primenljivo je I važi za svakog od nas, u bilo kojoj situaciji)...

Nadam se da razumete scenario koji pokušavam da objasnim, I da za sve ove energije o kojima govorim, potrebno je da muške I ženske energije prvo izbalansiramo u sebi, pa će se to onda već nekako ispoljiti I van, I u svima nama kroz neki novi bluprint koji će onda polako početi da se pokazuje. Verujem da će žene ponovo biti te koje će da u sebi leče svog unutrašnjeg muškarca, ali vidim I u novim, mlađim generacijama taj novi trend I način razmišljanja. Jer osvetoljubivost nije crta osvešćenog muškarca. Isto kao što zloupotreba seksualne energije I ženstvenosti, I rivalstvo, manipulativnost nije crta osvešćene žene, a ni muškarca uostalom. Mislim da je zato danas tako puno žena koje nešto puno na sebi rade a same su. Nisu one bolesnije, nego žena dobrog srca, kraljica srca, iliti vodič srca traži istog takvog muškarca, srodnu dušu, I radije će biti sama dok ta neka srodna duša svoje srce ne zaleči, (a I ako se to I ne desi, čak I ako leče njegove bolove kroz sebe, one bar ne gube sebe u tim igrarijama, kako čujem od njih samih). Eto, ja to iz iskustva sa seansi, I sa ženama I muškarcima, mahom ženama doduše, ali svakako, mislite o tome...