Kontaminacije muške energije

Neko vreme mi se nije pisalo. Osećam se poraženo dešavanjima u hologramu spoljašnje realnosti. Kao da haos nema kraja. I pitam se gde smo pogrešili, i čemu sve to, ima li to neku svoju svrhu? Ne bih rekla da je to ikakvo raščišćavanje, samo se ostatak sveta budi za sve ono čemu nije želeo da pogleda u oči. I čijoj kreaciji je doprineo svojim neznanjem. Doduše, ni oni koji su znali nisu mnogo doprineli promeni, ali, recimo da nas nije bilo dovoljno. Sve što posmatramo sada da se odigrava pred našim očima, iako negde tamo, uvek se dešavalo negde. Hiljadama godina. Nisu to nove stvari, nisu nove metode, nova je samo nečija lična priča. I sve se dešava zloupotrebom sile, jačeg nad slabijim. Od kada se pojavila prva ideja o tome da je nečiji život manje vredan od nekog drugog. Ne ideja o tome da nečija imovinaa ima veću vrednost od života, već baš to, da je nečiji život manje vredan od tuđeg. Kada se to pruvi put desilo, ne znam. Nisam se bavila time. Čini mi se da ideja o tome ima korene u nepoštovanju drugog ljudskog bića (i životinja, kao i same prirode, bića uopšte), i korišćenju istog kao resurs. Korišćenju tuđe životne energije kao resurs. I uopšte korišćenju energije kao resurs. Onog trenutka kada je neko odlučio da žiot žene, i njene dece vredi manje od života muškarca, i da muškarac ima pravo da odluči da li će ih štititi ili uništiti, bez ikakvih posledica, tada su i ovakve priče koje posmatramo danas započele. Kako i kada, i ko je prvi dobio tu ideju, ne znam. Ali znam kako izgleda svet koji su ljudi sa takvim idejama kreirali. Živimo u njemu danas, i snosimo posledice takvog viševekovnog načina razmišljanja. Ako mislite ili ste mislili da nema više onih koji smatraju da je zakon ječeg jedini važeći zakon, grdno ste se prevarili. Samo su se dobro sakrili, iza pozocija moći, ili iza nekih energetski snažnih, i dobrodušnih žena, koje vešto koriste, jer su odlučili da njih ’štite’, kako bi ih lakše koristili, dok drugi nisu u takvoj milosti. Sa njima ili ulaze u otvorene konflikte, ili, ako će već biti zakonom kažnjeni za to, onda to rade na astralnom nivou (ukoliko su sakupili dovoljnu količinu energije, uglavnom tuđe, jer je za njih energija resurs, i uvek se samo o tome radi). Takve ljude ćete prepoznati tek kada im prvi put pokažete da se ne slažete sa njima, ili kada prvi put postavite neku granicu. Da budemo pravedni, oni to rade i sa muškarcima, ali ako su slabiji od njih, ili su ih dovoljno oslabili svojim manipulacijama i astralnim akcijama. U psihologiji se takav tip ličnosti zove narcisoidni. Ne bih sada da zalazim u objašnjavanja i definicije, jer i nisam previše stručna za psihopatije. Ali, sretali smo ih svi. I uglavnom ih se svi uspešno klonimo, dok se oni sami ne zainteresuju za nas. Ili su negde u velikim sistemima, i vladama. Ono što pokušavam da kažem je da živimo posledice bolesne, polomljene i izvitoperene, ne lečene muške energije. Energije koja je odvojena od srca, i uglavnom ne gleda blagonaklono na srce i emocije kod dečaka, i uopšte. Devijantno ponašanje je čak i podržavano, i namerno kreirano, sve dok ne stane na žulj baš onima u čiju korist bi trebalo da radi. Ili im više nisu potrebni. Takvo ponašanje se kreira traumama, slučajnim, onima koje nisu obrađene, ili namernim. Pa šta mislite čemu svi ratovi, ako više nema vojske koja bi poredak održavala, ili bila protivnik, onaj drugi, čija nežalečena bol se uvek može izmanipulisati da eksplodira u ključnom trenutku? Da li sve to ima potku u nekim ratovima na nekim drugim nivoima, planetama, ili dimenzijama, ne znam. Zapravo, znam da ih je bilo, ali ne znam je li tada počelo. Kako, kada i gde se pojavio taj elitistički način razmišljanja, taj zakon jačeg u Univerzumu, ne znam još. Mislim da je to neki virus, ali kako, kada i ko je prvi bio zaražen njim ne znam. No, kako se to psihički razboli zdrava muška, ili dečija energija? Tako što se stavi u poziciju nemoći i poniženja. Oduzme im se sve, možda i nekog ubijete ili onesposobite, ili zarobite, prodate u roblje. Mučite, tučete, ponižavate verbalno, eventualno i seksualno zlostavljate sve dok ne polomite nečiji duh, i kada više nemaju želju da se brani, onda mogu i da rade za vas. Ili ako se i brane, onda to rade iz mržnje i besa, potrebe za osvetom, a ne iz prirodnog osećaja ugroženosti. Funkcionišu iz neizlečenog bola. Negde sam pročitala da je bes, agresija kod paganskih Slovena bla sinonim za đavola. I potpuno se slažem sa tim. Nije on nigde napolju, u nama je, i sve dok se ne bavimo svojim unutrašnjim sadržajima u kojima čuči, bićemo lako kontaminirani tom energijom. Šta se dešava sa ženama i decom u ratu, ili onih koje smatramo svojim neprijateljima? Uvek bivaju povređeni, ovako ili onako, ili uništeni (ili bar imamo želju da ih uništimo kako bi i onog drugog bolelo nešto). Ja još nisam srela osobu koja je u stanju da kada je životno, ili nekako egzistencijalno ugrožena, napadnuta, oprostila, već ima želju za uništenjem. Ni sama nisam još uvek na tom nivou. I onda se vraćamo na pitanje, odakle uopšte potreba u bilo kome da nekoga ugrožava? Pa, to sam vam već ispričala, i neke od tih kontaminacija i bolesti duha se protežu kroz generacije. A zamislite sad šta se dešava u kolektivnim agresijama? Naravno, ne tvrdim da se ne treba braniti, samo predstavljam proces programiranja traumom i razboljevanje besom. I, naravno, ima i žena koje funkcionišu na ovaj način. Ali, i one funkcionišu iz neizlečene muške energije u njima, koja poziva na neku neprimerenu akciju. Bolesnoj muškoj energiji je pandan bolesna ženska energija i sve ženske strategije preživljavanja razvijane vekovima kako bi opstale i zaštitile se (povlačenje u sebe, depresija, manipulacija, laži itd.- sve ono za šta se kače muškarci koji preziru žene). A svi su zapravo odvojeni od prave ženske energije. Kad god prepoznate kod nekog tu crtu, znajte da je spreman na svakakve vrste  izdaja, ali će se dobro potruditi da sam ne bude izdan i optuživaće druge za to. Omalovažavanje žena u rečenicama tipa: ’zašto žene toliko pričaju’, ’žena je, samim tim je kriva’, ’žene uvek lažu’, ’sve žene su kurve’, ’žene manipulišu’, ’žene uvekć, pa i ’muškarci uvek’ itd. i okretanje toga na šalu, su vam neke od smernica za prepoznavanje. Takva je muška energija, sa nezalečenom traumom, zbog koje je u stalnom osećaju nemoći, ili odbrani, i u konfliktu sa svetom. Taj osećaj nemoći je za njih nepodnošljiv jer nisu mogli, smeli, ili su bili onemogućeni da reaguju na nečije neprimereno ponašanje, i imaju neprestanu potrebu da tu energiju izbace iz sebe tako što će dokazivati, pokazivati koliko su moćni. Ti ispadi nisu samopouzdanje, kako to može često da izgleda, i kako smo mi žene vekovima učene da mislimo,  to je deo nih koji je njima samima neprihvatljiv, koga se gade (verovatno), i moraju neprestano da ga sakrivaju od sebe. A za to je potrebno mnogo energije, i tu su zapravo oštećeni, tu im otiče energija. Ne potiskuje se uvek sama trauma (ali je to najčešće), potiskuju se emocije, jer su emocije viđene kao slabost, dečaci ne plaču (ili snažne žene ne plaču), i sentiment nije prihvatljiv (i dan danas čujem to od ponekih u duhovnom svetu). Kako može i da bude prihvatljiv ako neko od vas pravi vojnika, na kom god nivou?  Kada neko gubi energiju, najčešće počinje da je krade od drugih, svesno ili nesvesno, kako bi sebe održao na određenom nivou, ili kako bi bio zdrav. I zato mora da vas nekako spusti na nivo koji je njemu dostupan, kako bi se zakačio, poslao kord u vaše polje, i otuda poneka vređanja, omalovažavanja, ili usmeravanje nekih loših, jasnih misli, i teške energije na vas. Jer povreda prvo uvek počinje na energetskom nivou, kao i agresija, kao i bolest. Kada to već dođe do fizičkog nivoa, imamo realnost kakvu danas posmatramo. I tako se uvećavaju i održavaju programi patnje, bola i agresije. Najčešće ljudi koji ne mogu da podnesu bol, i ne dopuštaju sebi da tuguju, preokreću ga u agresiju prema nekom (ili samom sebi), i mogu da prasnu, i napadnu bez ikakvog povoda, kako bi se ispraznili, otarasili frustracije. Oni ne žele da budu tužni, i ne mogu da prihvate, niti integrišu realnost nekog događaja, kada su bili nemoćni, možda i kada su bili deca. Nekada su ti delovi ličnosti toliko rascepkani da se ni ne mogu integrisati, ali ponovo zadiremo u patologije, koje ne poznajem dobro prosto zato što se mi tim ne bavimo. Kada je neko toliko fragmentisan nekim događajem iz ovog života, ovakve vrste terapija koje radim ja nisu preporučljive, jer su mnogo odvojeni od svoje duše i treba mnogo isceljenja kako bi to bilo moguće. Zato što je tu problem u nefunkcionalnosti mentalnog uma, i u sadržajima nesvesnog uma se oni mogu pogubiti, i plaše se tih sadržaja jer tu ima nešto što može i da eksplodira ukoliko se ne tretira pažljivo. Da bi to bilo moguće, neko mora biti psihički stabilan i emotivno zreo, a osobe koje su toliko potisnule bol, a u stvari su se poistovetili sa njim nesvesno, nisu emotivno, ni mentalno sazreli tj bolesni su. Kada se radi o sadržaju iz daleke prošlosti, bilo koje, onda postoje načini, i supersvest ima mogućnost da primi tu nezalečenu energiju i vrati vam je u formi u kojoj možete da je primite. Ali, da bi do toga došlo, morate imati kontakt sa supersvešću, ili ga osvestiti. U situacijama teških fragmentacija i oštećenja, ta konekcija više ne postoji, i teško je povratiti zbog mnoštva stvari i energija o kojima neću pisati sada. Imala sam klijentkinju koja je u senasi izgovorila da postane agresivna kada je tužna (čega se nije sećala posle). U suštini, oni se zapravo tako brane, ali mahom od svojih unutrašnjih sadržaja, ne od nekog spoljašnjeg agresora. Jer su nekada bili žrtve, i sada taj status više ne mogu da podnesu, čak i tvrde da takvo nešto ne postoji, da neko samo izigrava žrtvu ako je tužan ili ljut zbog nečega što mu se odistinski dogodilo, ne dopuštajućitako da se taj sadržaj obradi, jer su oni sami majstori negiranja. Oni zapravo i jesu bili žrtve, nekada, u nekom trenutku, nekoga, ili nečega nad čime nisu imali kontrolu. Sada su odlučili da im se to više nikada neće desiti (a nemoguće je kontrolisati baš SVAKU životnu okolnost) i postali su agresori. Često im je potrebna i neka moćna figura sa kojom će se identifikovati, i čak je i prava sreća kada je to neki pozitivan lik, zaštitnik sa puno energije. Svi mi imamo ponekad takve razvojne faze, bilo u određenom dobu života, ili kada prevazilazimo nešto, čak i kolektivno, i to je potpuno u redu, dok ne dođemo do sledeće faze gde možemo da se oslonimo na sopstvene resurse. Ali, postoji i začarani krug viktimizacije kada žrtva postane agresor, kada se oseti ugroženom i ako je u situaciji nadmoći nad nekim, posegnuće za destrukcijom. I kolektivno se to i dešava. I to je rezultat programiranja traumom, zapravo. To jesu psihopatologije, tj patologije mentalnog uma, i potpuno odvajanje od emocija tj od srca. A šta se dešava kada je mnogo takvih na jednom mestu, ili kada su na nekoj poziciji od uticaja gde mogu da donose odluke, ili utiču na javnost? Pa, evo, upravo gledamo takav scenario, i imali smo ga kroz sve ratove ikada. Takvo ponašanje izađe na površinu najlakše u takvim uslovima, dobro se i osećaju u takvoj nezdravoj energiji jer je dozvoljeno širiti destrukciju. Ako je neko iole senzibilniji, i taj senzibilitet im ne dozvoljava da budu desktruktivni prema drugom, postanu samodestruktivni. I tako funkcioniše nezalečeni bol kod muškarca. Tj nezalečena muška energija, pošto ona uvek poziva na neku akciju- zato destrukcija. Ovo ne znači da su muškarci krivi za sve. A ni da su žene. Znači da nema harmonije na planeti, i da nema dovoljno zdravih pojedinaca na planeti, sa izbalansiranom unutrašnjom muškom i ženskom energijom, bez trauma u sebi. Ili bar sa zalečenim traumama. Iskreno, znate li ikog ko nije imao nikakvu traumu za svog života, ikada? Kako i da bude kada smo kroz vekove imali ovakve programe, i osvajačke priče. I šta sad, šta je rešenje?

Trebaju nam nove priče. I nove energije. Trebaju nam novi načini lečenja mentalnog uma. Da, odlazak kod psihologa više nije tabu, pa ni kod psihijatra, osvestili smo toliko da znamo da nam je ta vrsta pomoći neophodna i mentalno zdravlje je in. Mada, ne i kod onih kojima je najpotrebnije. Ali, pristup još uvek nije holistički, još uvek se negira intuicija i duša. Emocije nisu duša, ali jesu put do unutrašnih sadržaja koji treba da se rasčiste, kojima se treba pozabaviti. I nisu intuicija. Nema bavljenja ni energijom, energetskom konekcijama i duhovnošću (bavljenje energijom i duhovnost nisu isto). Jer sem oboljevanja mentalnog uma, posledice traume je i oštećena energija. U tome i jeste ključ. Unutrašnji osećaj sigurnosti kod osobe u traumi, i posebno visoko senzitivne osobe, se neće vratiti samo radom na mentalnom umu, već i vraćanjem adekvatne količine izgubljene energije (koja nije nužno uvek negde otišla, nekada je samo treba reintegrisati). A to su već trajniji procesi. U kriznim stuacijama se nema vremena za to. Da bismo kreirali nove priče, i prevenirali sve ovo o čemu govorim, i time uticali na kolektivnu svest, moramo svesno raditi na otvaranju srca, moralnosti i duhovnosti, i o tome priča svaka religija, i duhovni pravac ikada. Treba se obezbediti vreme za tugovanje, deljenje priča, deljenje sećanja, i tuge i svih propratnih emocija, i dozvoliti proces tugovanja, jer tek nakon toga dolazi prihvatanje i vremenom, uz isceljenje eventualno, opraštanje i nekakva vrsta aktivizma. Uz neophodnu pravdu i restituciju. Iako mnogi tvrde suprotno, sve što sam posmatrala na svojim mirovnim studijama i u pregovaranjima, to je prirodan redosled, posebno kada su zajednice u pitanju koje se moraju reintegrisati. To su znale i sve plemenske zajednice. U duhovnom razvoju rad na moralnosti je zapravo i najbitniji aspekt, iako mnogi u duhovnim praksama tvrde suprotno. Ako neko nema želju da naudi ni mislima, mentalno, ni astralno, ako se povezuje sa sopstvenom dušom i sopstvenim izvorom energije, ako je iskren o svojim osećanjima i namerama pre svega prema sebi samom, ako mu ništa tuđe ne treba, uključujući i energiju jer kreira iz sopstvene duše, onda neće nauditi ni fizički nekom drugom. Posebno ne slabijem od sebe. Jer neće nikog i ništa videti kao resurs, niti kao manje vredne od sebe, već kao nekoga ko je prosto drugačiji, i kome je eventualno potrebna pomoć i koga može, ako je već jači i zaštititi ili mu nekako pomoći. A to se može samo ako ste u konekciji sa onim najboljim delom sebe, sa Božanskim. Bog, božansko je u našoj duši, sa kojom nam i fali konekcija, pa pravimo pogrešne izbore, i zato i gledamo sve ove strahote na platnu kolektivnog holograma. No, pustiću vas da to otkrijete sami. A ako vam je potrebna mala pomoć i podrška u tome, pišite mi pa dođite, znam put. ;)

Autor fotografije nepoznat.