Žena u okovima

Već neko vreme pokušavam da napišem nešto ali to nešto, nikako nije htelo da izađe iz mene. Htela bih da pišem o životu žene, jer eto, kao ja sam žena, ali reči nisu baš lako išle kao obično. Zato što sam žena koja je vrlo povređena i nikako da zalečim taj deo sebe koji me toliko boli. Zato što je uvek bio osuđivan zbog svojih izbora i prava na sopstveni život, život u svojim rukama, i nikako da taj ciklus postane lakši. Verujem da će se mnoge žene prepoznati u ovome, ali, uvek ima neko ko misli da ženom može da upravlja, da je sasvim prirodno manipulisati ženom, devojčicom, majkom... Jer, žene manipulišu, navodno, pa su valjda to zaslužile. Jeste, žene nekada jako dobro manipulišu svojom seksualnošću, seksipilom, lepotom i seksualnom energijom. A manipulišu jer su tako naučile, kad bi bile drugačije bile bi mučenice, ili bi bile mučene, jer je to jedini način dugo vremena bio da žena bude moćna. Ja sam bila mučena, i drugi su uvek želeli da donose odluke o mom životu. A čak i kada sam bila takva, manipulativna žena, nisam izbegla mučenje, jer je o mom životu i životu mog deteta odlučio neko drugi. I time su odlučili i o svim mojim budućim izborima, tj ja sam sama ali pod uticajem uverenja koja sam odatle nosila. Jednom prilikom mi je bilo rečeno da sam gurnuta u dimenziju u kojoj ima malo slobodne volje, i nisam bila sklona da potpuno verujem u tu informaciju, ali... Još kao dete sam baš mnogo morala da se borim za ono što želim, i uz tešku muku sam to ostvarivala. I za škole u koje sam išla sam morala da se borim sa svojom porodicom prvenstveno jer je čitava šira porodica smatrala da tu ima neko pravo odlučivanja. Jer ja sam žensko, ja ne umem da odlučujem sama, a uostalom, ženi i nisu potrebne škole. I fakultet sam upisala tako što je moja majka naprečac odlučila da me upiše na nešto što se njoj učinilo dobrim za pronalaženje posla. Možda ovo zvuči neverovatno, s obzirom na to čime se sada bavim, ali mene zaista niko nikada nije pitao šta je to što ja želim, šta me zanima, koja su mi interesovanja. A ja sam pristala na taj tuđ izbor samo da bih otišla iz okruženja koje me nikada nije podržavalo. Kako se zapravo osećam zbog toga i šta o tome mislim, nikada nisam izražavala jer kada i bih, bila bih kažnjena zbog toga. Zaista, nikada nikoga u mom okruženju nije zanimalo o čemu zapravo sanja jedna devojčica, koja previše čita i previše je čudna za njihov ukus. (Sad ti isti dolaze kod mene na seanse, primprev). Moja majka nije volela što sam žensko od momenta kada sam se rodila, jer, ženi je suđeno da se muči u životu, bolje bi bilo da sam muško. I mnogo puta sam još čula u životu rečenicu ’Pametna si kao muško’ ili ’Previše si pametna za žensko, bolje da si bila muško’. A kad je dečak konačno došao u našu porodicu, bio je polomljen spolja, verovatno isto onoliko koliko sam ja bila polomljena unutra. Još jedno osujećenje za moju majku, koje njena očekivanja prema meni nije umekšalo, naprotiv, sad je samo očekivala da živim život nekog drugog, i umesto nekog drugog. I da budem u službi tj sluškinja, jer to je ono što je ona bila, kako se ona osećala u takvom statusu i u odnosu na nas... Devojčica je uvek podređena bratu, muškom nasledniku u patrijarhalnoj kulturi, ona ne nastavlja lozu, ona ne nosi njihovo prezime, ona napušta kuću, ona opslužuje druge, podredjena im je, ako sve to ne postigne, ili ako to izgubi. A ako se to dogodi neuspešna je i neostvarena, i na margini postojanja, manje vredna. A ako uz to još i ne želi da ’sluša’, sledi tudje instrukcije i izbore, neposlušna je i samovoljna i zaslužuje da se muči, gubi milost porodice i neku fiktivnu zaštitu. Ili je kučka. Mora da postane lažlljiva, zavodljiva, manipulativna da bi opstala (a nekima se sve to i pomalo svidi). Žene sve ovo i dan danas rade, kako bi sačuvale svoju porodicu, neku poziciju, statusni simbol, muškarca, finansijsku sigurnost i šta god im već padne na pamet. Žene, čak i u kontaktu sa drugim ženama, i danas se ređe oslanjaju na otvorenu komunikaciju i sporazum, pre će pribeći trikovima, takmičenju, prikrivanju, vradžbinama, magiji, ili kojim god drugim raznim igricama moći kako bi bilo onako kako one žele, ili kako bi bar ostao status quo; da bi zadržale neku sliku o sebi, da bi se osećale sigurno i zaštićeno, prihvaćeno (ne kažem da muškarci to ne rade, samo sada ne pišem o tome). Ili pronađu nekog zaštitnika, na ovaj ili onaj način- deda, otac, muž, ljubavnik- čak i kada su iskrene u emocijama prema toj osobi, prosto su prinuđene, to su nas naučili, žena je bezvredna bez muškarca. I tako, u svim tim kalkukacijama ljubav je retko na prvom mestu, često, jer same nisu ni pravile izbore, a i kada jesu, nekako uvek biva da u njima žena strada (ovo su uticaji moje lične istorije sada pa tako čitajte). Jer se uvek nađe neka druga žena, koja ima moćnijeg zaštitnika kojoj to smeta, koja želi njeno mesto, koja je zavidna, ili prosto samo nesrećna u svojim izborima i pozicijama pa prosto tu mora da se umeša. Ili prosto nekom smeta žena koja se dobro oseća u svojoj koži i sa svojom intuicijom, sa svojim moćima, i ako može, oprobaće svoju moć da bi dokazao da je moćniji. Jer moćnu ženu treba pokoriti, ona tome služi, da joj se pokaže gde joj je mesto. Jer ovo vreme, ova vremena i ove dimenzije u kojima smo živeli, i još uvek živimo, ženu, žensku energiju ne pordžavaju. Ne da mi nismo znale da je podržimo i razvijemo, itekako ima žena koje su to znale, ali ipak, žena nije mogla da štrči, ako i jeste, svojim darovima ili pozicijom (kraljice i carice) morale su nečim da umanje svoj sjaj, ili da se kriju iza nekog, ili negde. To je zapravo i potpuno u redu kada govorimo o balansu muške i ženske energije, ali sada to nije tema, a i taj balans ne postoji. Moji prošli životi koje sam posmatrala su bili svi životi žene. I to je retko bila srećna, zadovoljna i voljena žena. I kada jeste, to je sve vrlo kratko trajalo i usledili bi periodi mučenja koji bi sve ovo drugo potisnuli. Poslednji koji je izašao (ukoliko su informacije tačne, jer nisu išle kroz mene) je bio život žene sa velikim energetskim moćima, koja je uživala u onome što je imala i radila svašta samo zato što je mogla. Koja je bila željena ali ne i voljena. I koja na kraju ni sama nije bila srećna jer je ostala u krivici zbog svih tih izbora, i nečega što se dogodilo, i bila je omražena. Kako se ta priča zapravo završila ne znam jer moja terapeutkinja nije usmerila rad na oproštaj i oslobađanje od krivice, već na odricanje od moći, koje nisam ni znala da imam, i otklanjanje bića koje je bilo zakačeno duž cele kičme, uz sve voljne centre, i guralo me ponovo u dimenziju tuđih izbora. Tako sam ja kaznila samu sebe, jer sam ja samu sebe najviše i osudila (valjda, ne bavim se sada manipulacijama kojima su entiteti skloni). Nijedna od žena koje sam ja upoznala u svom životu nisu imale svoj izbor, a one koje jesu, to su skupo platile. Samoćom, uglavnom, ili nekim velikim gubitkom. Moje pretkinje nisu same birale svoje partnere, svi brakovi su bivali ugovoreni, a ako su i imale ljubav to je bilo krišom. I kada su se vremena promenila, ponovo nisu imale dovoljno manevarskog prostora, jer je uvek cela porodica odlučivala o svemu, bukvalno svemu u životu ženskog deteta, ono nije imalo glas, sem ukoliko nije postalo potpuno nesnosno. Životi žena koja sam ja bila u prošlim životima, nisu bili takvi, nisam se nikada slagala sa takvom sudbinom, bila sam samovoljna, na ovaj ili onaj način i odskakala sam, i zato sam bivala mučena. I sada odskačem ali sam se uvek bojala da se potpuno pokažem zbog toga. A i kada se pokažem, ni od kuda se pojave potpuno nepoznati ljudi, koji smatraju da imaju prava da mi govore ko ću ja biti, kako treba da se ponašam i pošalju mi malo svog mraka kako bi me ućutkali. Čak i u tom životu, u koma sam navodno bila egocentrična i beskrupulozna, jer sam htela da budem ona koja jesam, a opet to nisma bila, došao je neki navodni vodič koji je govorio kako sam tvrdoglava i samovoljna i kako nemam vezu sa vodičima i treba valjda nekako drugačije sem u svom srcu da ih slušam. Nešto nije bilo u redu sa tom slikom... (Usput, ja ne verujem u tu priču o tome kako jednom volite moći a posle ne, ako jednom to izaberete uvek ste skloni da preferirate moći više nego išta, al šta ja znam šta su izbori duše...) A ono što nije u redu je uverenje, očito duboko ukorenjeno u meni, predačkim linijama i kolektivnoj svesti, da žena nema prava na svoj izbor ukoliko se to ne uklapa u društvene norme i da nečemu, nekome, a i samim tim normama treba, i mora da bude prodređena. Ako se ne uklapa onda je kučka, kurva, lezbejka, frigidna, matriks devojka ili samo i u najboljem slučaju, samovoljna. A to je valjda, u energiji koja konačno odlazi, ženin najveći greh, da ima svoju snažnu volju. I zaista, uvek ima nekog ko ženi mora da pokaže njeno mesto, otac bez ljubavi, u adikciji, brat bez bratske ljubavi, očuh bez osećanja, moža i psihopatski nastrojen, maćeha bez emocija, majka bez ljubavi i sa ljubomorom, druge žene, mlađe, zavidne na položaj, povlašćeni položaj, status, novac (ili šta god da je sigurnost u njihovim očima). Druge starije žene, zavidne na mladost, strast, lepotu, ljubav muškarca koga žele, lepotu, vreme i izbore pred njima ( ili šta god sloboda izbora i ljubav da su u njihovim očima). Sestre bez sestrinskog razumevanja i konekcije, koleginice zavidne na sposobnosti i darove, kolege željne moći. Okruženje bez ljubavi i slobode izbora generalno. I ovako može do u nedogled. A šta je to u nama što ovu priču ponovo stvara u nedogled? Dugo sam mislila da je to potraga za ljubavlju, bar je meni bila (u zemaljskim pričama, one vanzemaljske su bile laganije, lagodnije i ljubavnije). Zapravo sam lečila sve ono što je u meni bila šema separacije jer ona ja iz više dimenzije itekako dobro zna kako da bude i jedno i zajedno, a i odvojeno kad treba. Biti jedno, zajedno, a ipak znati ko si, a ipak u isto vreme biti i odvojeno, je ono što je izazovno za mene. Iskusila sam moći bez ljubavi, ljubav bez moći, samoću bez ičeg od toga, mnogo nemoći i moći bez prave slobode izbora (iluzije). Da bih naučila ljubav uz snagu volje i dopuštanja. Da svako bude ono što jeste i što želi da bude, pa makar to bila i okrutnost...Jer ono što voljno izrazimo se i materijalizuje, a materijalizacija je ipak moja master tema. Usput, ljubav i jeste jedina moć... Moja unutrašnja žena, anima, je bila svim ovim okovana, i sve svoje inkarnacije, na ovoj planeti, sam živela u lancima... Iz arhetipa nezalečene boginje, povređene i mračne, bez prave ljubavi, koja se čak i kada je ima neprestano brani od iste jer se brani od bola... I sve što sam radila proteklih godina je skidanje tih okova. Da bih bila ono što jesam i da bih vratila svoju božansku ženu kući. Biti Jedno, i celo.

Kažu muškarac ne može duhovno da nepreduje, posebno do određenih nivoa bez svoje božanske žene, bez svog nebeskog para, sva druga ženska energija ne može da ga odvede na određena mesta onako kako to može ta energija, a neke ga čak i sputavaju. Žena može, ali ipak mora biti potpuno izlečena i otvorena za primanje i davanje i samim tim u dobroj konekciji sa svojim unutrasnjim muškarcem, i svojim pandanom sa viših nivoa, do koga, iz nekih razloga žene lakše dolaze i spremnije su na to da ne budu inkarnirani. Jer bez tog unutrašnjeg balansa i žena se izražava iz nezalečenog arhetipa. U davna vremena ratnici su se čistili nakon svojih pohoda tako što bi vodili ljubav sa svojom ženom (idealno i svojom božanskom ženom). I zaista, kroz ženu i izlečenje ženskog principa ide i čišćenje i isceljenje i muškog principa. Ali, kroz osvešćenu ženu. Nezalečeno božanstvo teško da će izlečiti ikakva terapija, tu samo ljubav pomaže i to Božanska Ljubav. Jer kad mama nije dobro, nije dobro ni cela porodica. A to je uvek čitav naš svet! Eto tako nekako i ja mislim (možada pogrešno) da je osvešćenim ženama teže jer provociraju procese čišćenja u svojim muškarcima, što se nekako i iznese kada je to majka, sestra, učiteljica, ali kad je nešto drugo, za to treba imati svesti (da ne kažem nešto drugo) i to zahteva osvešćenog muškarca. A osvešćeni muškarac više nije nezalečeni bog rata, gromovnik, don žuan, osvajač ili šta već da zvuči moćno, već je bog ljubavi. To sve zajedno zahteva osvešćeno srce (sveto srce) i valjda božansku ljubav izraženu kroz partnerski odnos, iliti pravu ljubav. A to je zapravo i jedina religija koja je potrebna tom nekom novom svetu koji zajedno stvaramo- religija srca.

Hajde onda zajedno da otapamo Srca!