Ja imam prava da postojim- Kod Duše

Radeći sa klijentima koji su imali velike traume, u ovom, ali i u prošlim životima, naišla sam na jednu nit koja mi se provlači kod svih, čini mi se. Ta nit je strah od života i neprestana potreba potreba za opravdavanjem svog postojanja. Najčešći lek za ovaj strah je uverenje ’Ja imam prava da postojim’. Ipak, vrlo retko dođem do toga sa klijentima da se pozabave bas ovim uverenjem jer se pojavi niz drugih, povezanih sa pojedinačnom traumom, na kojima treba prvo poraditi zato što ih je lakše prepoznati i zato što je klijentima lakše da ih prihvate. Par puta sam pokušala sa tim, ali nije uvek bilo uspešno, ne zato što je uverenje pogrešno već zato što izvuče toliko bola iz klijenata, za koji je potrebno malo vremena da se isprocesira. Na primer, jedna klijentkinja, je jedva uspela da naglas izgovori ovu rečenicu jer zapravo u nju uopšte ne može da poveruje. Od svojih vodiča je dobila zadatak da pred ogledalom određeno vreme ponavlja ovo uverenje, ali ona to nije uradila i fizički problem zbog koga je došla na seansu, a koji je ometao u radu (očito ne dovoljno) je nastavio da postoji, kako bi je na to podsećao.

Ovu šemu često srećem kod žrtava porodičnog nasilja, zlostavljanja, incesta i bilo koje traume koja ima veze sa ranim napuštanjem, zanemarivanjem i odbacivanjem (fizičkim i emotivnim), i ikakvim nasiljem (odnosi se na psihičko nasilje takođe). Po pravilu, i u prošlim životima je bilo sličnih priča, i nasilnih i naglih smrti, mučenja, žrtvovanja, mučeništva, zlostavljanja. Kada se nasluti skriveno uverenje da nemamo prava na život, vrlo često imamo posla sa klijentom koji ima nerešive životne, egzistencijalne probleme. Novac, posao, ljubav, porodica, dom- ništa kao da ne ide od ruke. Naravno, kako tražimo uzročni događaj, a ne bazično uverenje, najčešće dođem do toga da prvo radimo na osećaju krivice koji klijent nosi zbog tog događaja, i opraštanju, sebi i ostalim akterima jer bez toga klijent ne može ni da shvati da od sebe duboko skriva da misli da nema prava na život. Jer to odlično skrivaju od samih sebe, a ne može da dođe od mene ako to klijent još nije prepoznao, i nije spreman da prihvati. Zašto? Naša Duša, u momentu kada se dešava trauma bilo koje vrste, kada god da se dogodi, napusti naše telo kako bi mi mogli da preživimo taj događaj. Naš mozak blokira dotok emocija, i isprva instinktivni deo nas, a kasnije mentalni, preuzima kontrolu, kako bi nas zaštitio. Duša se nakon događaja vrati, ali ako je traumatično stanje produženo, ako se redovno dešava i nema mogućnosti da se iz nje izađe, kao što je slučaj u situacijama porodičnog nasilja, mi počinjemo da funkcionišemo po tom šablonu, Duša izađe i vrati se, i ponašamo se kao da se ništa nije desilo. Zapravo, mi nikada nismo ni imali šansu da psihički obradimo taj događaj i da nam naš instinkt kaže da treba da bežimo, jer vrlo dobro zna da nema kuda pa umesto da pobegne telo, beži Duša. Ono što se tako dogodi je da zapravo mi nikada i kasnije kada se se sve odavno završilo, nikada nismo potpuno tu, jer Duši više nikad nije prijatno u telu u kom produženo pati, pa dođe do velikog diskonekta, ili rupe. Nekada se i ponešto drugo useli tu umesto naše sopstvene energije, kao što sam imala prilike da vidim. To se dešava sa decom koju majke nisu želele, decom žrtvama porodičnog nasilja, incesta, vršnjačkog zlostavljanja, ali i sa odraslima, žrtvama rata, silovanja, ženama koje tuku i ponižavaju muževi, ili bilo ko, ali i muškarcima koje zlostavljaju šefovi firme, bande, duhovne vođe, ili bilo koji nadređeni. Uglavnom su to situacije iz kojih jednostavno ne možete tek tako da odete, ali sličan pečat nose i one jednokratne traume izazvane nasiljem, sve druge prouzrokovane nekim drugim iznenadnim situacijama i višom silom, nose drugačiji potpis i mogu (ne odmah) i veliku unutrašnju snagu u klijentu da izazovu kako bi se prevazišle. Ove prve obesnažuju i negativno utiču na samovrednost i ličnu moć.

Tako, kada svaki put pomalo napustite svoje telo, u trenutku dešavanja traume ta vrsta odbrambenog mehanizma je sasvim legitimna jer vam pomaže ali kada se produženo koristi, kao i svaki, počinje da škodi, i na kraju potpuno preuzme vaš život, postepeno potiskujući istinu o događaju, i vi ili zaboravite da se desio, ili vas ubede da se ste to zaslužili i da vi zapravo činite nešto loše ako nekome o tome pričate (nasilnici su po pravilu vrlo manipulativni). I pošto ništa drugo ne možete da preduzmete za sebe, onda nastavite da ne budete tu kad god vam nešto ne odgovara i zaliči na situaciju gde možete biti kažnjeni, vređani ili napušteni. A kada niste potpuno tu onda i ne možete da potpuno ostvarite ono što želite za sebe. Šanse su zapravo, da i ne znate šta zaista želite za sebe jer ste se celog života bavili samo preživljavanjem i osmišljavanjem načina kako ćete to da uradite. A kada niste načisto šta želite, ili mislite da je to nedostižno, šanse su da uglavnom ostvarujete neku realnost koja vam je nametnuta, bilo zato što to nekome odgovara jer je njegova kreacija, ili zato što misli da vam tako čini uslugu, nebitno je, poenta je da ste sve birali iz straha i pogrešnog uverenja, a ne dubokog unutrašnjeg poriva srca, jer za srce u situacijama modusa preživljavanja nema mnogo mesta. Ne zato što ga ne čujete, nego zato što u modusu preživljavanja prvi impuls bude da budete pošlušni a ne da izražavate sebe, da vas neko ne bi ćušnuo, a zapravo tako potiskujete svoje potrebe. Čak i kada izražavate sebe u takvim teškim okolnostima, već ste dobro naučili da ćete zbog toga biti kažnjeni, napadnuti, pa pravite kompromise, sa samim sobom najčešće. Istina i jeste da u tim okolnostima nikada nećete biti potapšani po ramenu, pa ovako ili onako, svakako naučite da potiskujete svoje potrebe jer se zlostavljač postara da vam pokaže da mu se suprotstavljate na svoju štetu. Nekada ovakvo ponašanje može biti uslovljeno generacijski, kao što je slučaj sa porodicama u kojima postoji porodično nasilje. Zlostavljač je uglavnom bio žrtva i sam u nekom trenutku, od neog člana porodice, i već ima naučenu šemu, a u našim porodičnim pričama najčešće i biramo one koji mogu da nam odigravaju te uloge i nose isti pečat (kako bi ga rešili zapravo, ali to je druga tema) na koji smo navikli. Ovo ponašanje ne mora biti vezano samo za detinjstvo, ne usmeravam ovu priču na povređeno unutrašnje dete, već može biti i kulturološki uslovljeno, kao što je slučaj sa državama sa čestim ratovima, siromaštvom i tranzicionim periodima (kao naše na primer), zato što prouzrokuju traume koje najčešće ostanu neobrađene. Ovo o čemu pišem se naziva post traumatski stres sindrom, i najčešći je kod ratnih veterana, žrtava rata i žrtava porodičnog nasilja. Psiha može sa tom vrstom neobrađene traume da funkcioniše naizgled netaknuto dugi niz godina, dok u jednom trenutku ne dođe do sloma koji na prvi pogled nema nikakve veze sa početnim događajem koji je izazvao traumu (ovo se odnosi i na traume iz prošlog života). Žrtve nasilja vrlo često mogu i sami da počnu nasilno da se ponašaju, ne primećujući to jer se ili brane, ili smatraju da to nisu jer su blaži od onoga što su sami doživeli (na pr nisu fizički agresivni ali jesu verbalno ili su manipulativni jer su navikli da tako izbegavaju opasnost i dobiju ono što žele). Naslije je začarani krug, i tako funkcioniše, ta energija zapravo može jako dugo da se nosi u sebi i iz prošlih života i teško ju je očistiti jer oni koji su jednom bili u produženoj situaciji neljubavi ne umeju da primaju, pošto su uglavnom samo udarce primali, pa su nesvesno stalno u gardu od sledećeg. Žrtva nosi bes i osećaj krivice, postane nasilnik (prema nekom drugom ili sebi), ako nije izlečena, sledi opet krivica, stagnacija, ponovo se postane žrtva, itd itd. Naravno da se ovo može izlečiti, i hipnoterapija nije jedini metod koji to omogućava, i kod ovakvih priča potrebne su i psihoterapijske seanse jer se o tome mora pričati, pošto je glavni problem potiskivanje. Osim toga, taj potisnuti bol pre svega mora da izađe napolje kako bi dao prostora vašoj Duši, i za to treba puno vremena i razna podrška je potrebna. Mnogo svesnosti i spremnosti na suočavanje sa tim zloupotrebama i bolom prouzrokovanim njim je potrebno da biste mogli da prvo priznate sebi da u tim trenucima zapravo niste znali kako da živite, da ste živeli jedino kako ste umeli i da najčešće to niste ni hteli i da ste tako nekako naučili da vi nemate prava na život, ili bar ne život kakav želite, da biste mogli da razumete šta zapravo znači uverenje ’Ja imam prava da postojim’. Imam iskustvo da oni klijenti koji su dugo išli na psihoterapiju, i bavili se nekim vidom samorefleksije i samopomažućim tehnikama, lakše uspevaju ovo da obrade, ali i dalje promena navike koja je u energiji zahteva mnogo vežbe i vremena, dok ne da vidljive rezultate bez dečijih bolesti (pritom ne mislim samo na ponavljanje afirmacije).

A sad, kako ja sve ovo ovako dobro poznajem? Sem što sam stručnjak, koji je i psihološki potkovan ne samo čitanjem popularne literature, i sem što sam nekoliko godina radila sa decom bez roditeljskog staranja (koja su sva po pravilu zlostavljana) i posmatrala ih, jako dobro i lično poznajem problematiku. Kada sam od svog mentora prvi, i jedini, put dobila sugestiju za ovo uverenje, mentalno me nije iznenadilo jer sam svoje traume puno obrađivala, ali mi je emotivno bilo vrlo teško da ga integrišem, i ponekada se još uvek to pokaže u situacijama teških kriza i velikih promena, jer do fizičkog tela još nije potpuno doprlo. Nisam dobro ni razumela šta on to meni govori, zaboga, kad je vrlo očigledno da ja postojim! Naime, ja sam i sama žrtva porodičnog nasilja. Moj otac je bio alkoholičar skoro čitavog svog života, i veoma nasilan, i fizički i psihički. Psihička navika ga ni sada nije napustila. Plašila sam ga se čitavog svog života jer sam posmatrala zastrašujuće scene fizičkog nasilja nad mojom majkom uglavnom, ređe i nad mojim bratom. Sama to nisam doživela jer su se moji roditelji razveli kada sam bila dete, ali sam ja bila u igri emotivnih ucena koju su moji roditelji igrali jedno sa drugim, i samim tim sam itekako osetila psihičko zlostavljanje, a i razne kazne kada sam iz te situacije jednostavno otišla. Zapravo sam fizički otišla, emotivno nisam mogla. Psihičko nasilje je podrazumevalo uskraćivanje pomoći (kada je najpotrebnija uglavnom), komunikacije, ucene, pretnje, ponižavanja, galamu. Kada je moj otac konačno izlečio sebe od alkohola (ne i od alkoholizma), to je nastavila da radi njegova žena jer je i sama imala ista iskustva. Čitav svoj period mladosti sam provela radeći na sebi da razumem ovu vrstu ponašanja, i sebe u svemu tome, šeme koje je to izgradilo, i pronađem uzroke (naravno da sam i regresije na tu temu radila i te priče su već negde ispričane), i način funkcionisanja svih uključenih zapravo, i oprostim. I moja majka je bila neko ko moju energiju nije mogao da razume, ni da se sa njom konektuje još dok sam bila u njenoj utrobi, brat je i sam bio bolestan pa je posebna pažnja bila uglavnom usmeravana na njega, i tako sam sve to prorađivala i prorađivala dok nisam došla do hipnoterapije i do toga da zapravo nešto i radim sa vama. U svemu ovome sam naišla na veliko nerazumevanje svoje okoline, pa i stručnih lica, jer nisam igrala po nekim nepisanim pravilima da treba trpeti i ćutati, i igrati ulogu koju su ti dali. Ono što sam videla je da ni ’stručnjaci’ nisu umeli da reaguju adekvatno na ovakve priče jer izazivaju mnogo nelagode u njima, tako da se završi tako što se vi osećate krivim što sve to prouzrokujete. I uglavnom se osetite vrlo usamljeno jer ste prepušteni sami sebi pokušavajući da izlečite taj deo sebe koji svima pravi toliku pometnju, jer najčešće bi svi da maknu vruć krompir iz ruke. A pošo se već osećate krivima što ste živi, zamislite do čega sve to može da dovede kada se obratite ljudima koji nemaju trunke empatije u sebi. Iza toga se uglavnom krije tuđa nemogućnost da se suoči sa sopstvenim emocijama, ili sopstvenim nezalečenim delovima sebe koje nešto slično, ili možda čak i isto, boli. Nekome ko je bio žrtva neće pomoći da mu kažete da treba da izađe iz statusa žrtve, ili da prestane da cmizdri (šanse su da je od nasilnika vrlo često upravo to i slušao), i to nije ono što mu treba, jer on to ionako zna. Treba mu da ga uvažite i saslušate njegovu priču pošto oni koji su marginalizovani vrlo često nemaju glas, ili ga nadomešćuju na neke čudne načine. I zagrljaj mnogo više znači, kao i upućivanje na neko stručnije lice. Elem, dok ja sama nisam došla do regresije, prošlo je mnogo rada sa raznim psiholozima, grupama samopomoći, literaturom, energetskim radom, radom na unutrašnjem detetu, duhovnim radom, radom sa biljkama, meditacijama, transformacijama, ceremonijama, gledanjima u karte, šolje, pasulj, nebo i zvezde. Zato što eto moj život treba izlečiti, pošto boli, pa kad boli mora da je bolestan, a ako je bolestan, pokvaren je, pa ga treba popraviti. Čitav život sam provela misleći da samnom nešto nije u redu i pokušavajući da razumem sebe i način na koji funkcionišem posebno što sam u čitavoj toj situaciji bila potpuno normalna pa su me čak poneki psiholozi uzimali kao primer rezilijentne ličnosti (to ne laska verujte mi, jer nije išlo iz razumevanja te rezilijentnosti). A rezilijentna sam bila zbog svoje duhovnosti koja se ogledala u mojim talentima duhovnim koji su preuzeli navigaciju, samo što je to dovelo do još veće pometnje kod onih koji su sve to trebali da shvate (to je sad već priča o hibridnim Dušama i već je ispriričana). Niko mi nije rekao da ja nisam ni bolesna, da bi nešto lečila, već zapravo nisam nikada dobila dozvolu da budem slobodna da budem to što jesam. I sve tako dok nisam došla do svoje Duše. Ili dok ona nije došla do mene. Povlačeći se pred onim što je za mene nije više bilo sigurno mesto i što sam tumačila agresivnim, a nesvesno je život postao neizvesno i nesigurno mesto, naučila sam da razgovaram sa duhovnim vodičima i dobro vidim razne stvari, a da o tome zapravo nikad ne govorim i da tiho radim na sebi, jer je trebalo prilagoditi se neprilagodljivom (rad na senci, neki bi rekli). Iako to već odavno nije nedostatak za mene je bio čitav moj život, jer sam ’Drugačija’. I tako, taj rad me doveo do pećinice u čijoj jednoj maloj niši na zidu je bilo isklesano ’Ja imam prava da postojim’. Uvek je ono bilo tu, kad god me preplave emocije, kad god me povrede, kad me ošine neko koga volim, kada me ponize, unize, diskredituju, kad ulaze u moj energetski prostor, kad šire glasine, kad nema novaca, kad nemam dom, kad naizgled ništa ne ide, i svuda je nepravda; ključ za vrata kroz koja treba da prođem je uvek taj, jedan te isti kod, ’Ja imam prava da postojim’. Moji prošli životi koji su me tu doveli su takođe bili prepuni bola, patnje, umiranja u mukama, mučenja, sakaćenja, žrtvovanja, kamenovanja, proganjanja i izgnanstva, zato što sam želela da budem ono što jesam i uvek bila žena koja je zbog toga morala biti ponižena i uništena. Tako sam naučila da se plašim i sebe same, i svojih sposobnosti i da se povlačim pred životom i ne dam sama sebi dozvolu da samo budem to što jesam.

Znam da će mnogo od vas ovde prepoznati sebe, iz možda potpuno drugačijih razloga, ali bih vas molila da ovo uverenje ne koristite za rad sa drugima, bar dok ne istražite šta se stvarno krije iza njega i na koje načine je došlo do diskonekta jer neće imati efekta, kao što ni kod mene nije, dok se ne razume čitava priča.

Šta zapravo ovo znači? Kada jednom sebi kažete ’Ja imam prava da postojim’, i zapravo poverujete u to čitavim bićem, vi dajete pravo svojoj energiji da bude potpuno prisutna, ovde i sada, u ovom telu, na ovoj planeti, u ovoj dimenziji, u ovoj inkarnaciji. Dajete pravo svom duhu da bude tu. A sad, da li se konflikt i diskonekt nalazio izmeđi vašeg tela i vaše Duše, ili vašeg emotivnog tela i vaše Duše, to je individualno i to je ono što treba istražiti. Takođe, ovo osvešćivanje povlači veliku količinu bola a nekada se ne možete nositi sa tim sami i treba vam podrška, i vođstvo. Sem ako već niste čitav život posvetili popravljanju vašeg polomljenog sopstva. Evo na primer, kada mi neko kaže da je prevazišao emocije, zato što nije odavde, ili je duhovan, znam da nosi mnogo potisnute boli i razočarenja, sa kojom ne želi da se suoči, posebno ako to prevazilaženje nekako nije uključilo bes i frustraciju (inače vrlo ovozemaljske emocije koje i sama često osetim). Zapravo, na ovaj način uskraćujete jednom vrlo važnom delu sebe da postoji i on će naći način da vas podseti da je tu (verovatno kroz vaše telo). Jer dok smo ovde, čak ni naše telo ne može bez emocija, one su putokaz, govore nam da nečim nismo zadovoljni i da je potrebna promena, u najmanju ruku. Verovali ili ne, i ovde je primenljivo ’Ja imam prava da postojim’. Logičan pravac prevazilaženja emocija je stanje ljubavi, u svakom trenutku. Ljubav je lepak koji održava ovaj naš svet, i kreira ga, održava čak i vas, kroz vašu Dušu. A izbegavajući emocije zapravo govorite da želite da izbegnete ljubav, da vas nešto možda ne zaboli, dok u isto vreme, paradoksalno, postojite upravo zahvaljući tome sa čime ste u konfliktu.

Eto tako uverenje ’Ja imam prava da postojim’ ispade jedno kompleksno štivo, i zato ja tvrdim da je to kod, i to kod oslobađanja. Slušajući svoje klijente i njihova iskustva nasilja, incesta, odbacivanja, porodičnog nasilja, gubitka, silovanja, neprilagođenosti, hibridnih Duša, i raznoraznih načina marginalizacije, i svih ostalih sličnih priča koje nose iz prošlih života, kao i posmatrajući sve moguće načine na koje ove priče pokušavaju da pronađu put do njihove svesti, učinilo mi se da je potka za sve ista. ’Ja imam prava da postojim’ je potka vaše Duše, koja sve vreme pokušava da bude tu, da vas oslobodi, i objasni vam da je ok da se oslonite na nju. Govori vam da je ok da osećate, da je ok da ne znate, da je ok nekada biti i pravi mali haos, jer tako ona pokušava da dođe do vas i sav taj zapetljanac vam govori da ste zapravo živi, i da postojite. Jer kada postojite osećaćete sav raspon emocija, i ove prve, ali i sreću i radost i zadovoljstvo i ljubav. Duši je zapravo samo važno da postojite, jer bez nje to u stvari, i ne možete, pa je možda vreme i da je upoznate. Sve ovo drugo su porođajni bolovi jer je Duša pokušavala da se rodi tu gde i pripada, a vama pripada, i vi pripadate njoj. Pokušavala je da vam kaže da pripada tu, ovoj planeti, sadašnjem trenutku, sada i ovde, ovoj inkarnaciji koju živite, jer zarad tog buđenja u vama, i jeste i tu.

Što se mene tiče, ’Ja imam prava da postojim’ je kod koji spaja materijalno i duhovno, i dokazuje da nema razlike između ova dva. Zato što ako verujete da nemate prava da postojite, uskraćujete postojanje i svemu za šta verujete da je sveto, a u Duši je, i nećete ni materijalizovati išta od toga. A sve će vam servirati iskustva koja će služiti tom ubeđenju- teškoće, neostvarenost, bolesti, iskustva bliske smrti i cenjkanja sa njom, energetski napadi- jer svi oni su zapravo samo u vašoj službi, samo na neki izvitoperen način. Sve i svako ima prava da postoji, šta god mislili o tome. Da nema razloga, ne bi ni bilo tu, a ne biste ni vi. I samo to uskraćivanje postojanja ima neki razlog. A razlog je u vama, samo ga pronađite.

Napomena: Nadam se da razumete da pišem o sebi i svom iskustvu jer iskustva o kojima govorim su previše intimna da bih govorila o svojim klijentima i njihovim pričama. Osim toga, moje duhovno vođstvo je insistiralo da počnem da govorim o sebi i na ovaj način jer suštinski, imam priču koja iako bolna, mnoge može da ohrabri i isceli, zato što sam dovde došla samo i isključivo, uz pomoć svoje Duše i imam sva prava da o njoj govorim. A i kako ne bih ponovo ignorisala deo sebe koji ima prava da postoji i koji je zapravo i najsnažniji deo mene. Ja nisam samo onaj deo mene koji boli i ne ume da se snađe, i onaj sam deo koji me iz svega uvek uzdigne. I vi ste isto. Nadam se da će vama ovo biti isceljujuće i na korist, jer verujte mi, trebalo je mnogo hrabrosti ogoliti se na ovaj način.