Šta je u vašem rogu izobilja?

Mnogo sam se premišljala da li išta da napišem na ovu temu, jer šta uopšte ja imam pametno da kažem o izobilju, kad ga uglavnom svedemo na novac? Uglavnom mislim da nemam ništa. Novac je uglavnom bio izazov i kamen spoticanja, nešto što me ometa u raznim iskustvima, i izaziva nemir jer je bivalo previše puta da ga nema ni za hranu. Ili bar tako mislim. Ono što sam zaista duboko želela, sam zapravo i ostvarila kada sam se fokusirala na to. Možda ne dovoljno brzo, ali ipak jesam. Ali ono što mi se nameće kao zaključak je da nikada nisam trčala za njim, i bilo mi je neizmerno teško i naporno i kada sam pokušala da živim tako, samo sam se trudila da se grčevito držim svog puta. Najvažnije stvari na svetu se ne kupuju novcem, i ne zavise od novca, ali u poslednje vreme smo suočeni sa vrednovanjem svega kroz novac. Moja vrednost, ljudska vrednost se ne ogleda kroz parče papira koje i nema pravu vredost, a ni kroz metal koji bi trebalo da mu daje tu vrednost, a posebno se ne ogleda kroz neku nevidljivu valutu za koju neko kaže da vredi tioliko i toliko. On nosi neku izmišljenu vrednost koja je tu da bi se olakšala razmena, i opet, davanje vrednosti nekom dobru koje nam je potrebno. A postane svrha sama po sebi mnogima od nas, bilo da ga imamo, ili nemamo. Kada ga nemamo, samo o tome mislimo jer nam mnogo toga zavisi od njega, kirije, računi, namirnice, krediti, rate za hipoteke, garderoba, poravke, zdravlje i šta god da vam padne napamet. Evo i vazduh su počeli da naplaćuju, pošto je toliko zagađen pa svi kupuju prečistače, ne shvatajući da tako plaćaju porez na udisanje čistog vazduha, jer em platiš uređaj, em platiš struju koju potroši... Oni koji imaju novac, se osete gordima i u nekoj poziciji moći nad drugima, a i ako nije tako, nađe se mnogo onih koji bi da ih iskoriste na razne načine i time im urežu neke nove ideje o novcu u podsvest. Ja sebe nikada nisam videla kao mašinu za pravljenje novca, dok zapravo ima puno njih oko mene koji me tako vide jer im donosim neki prihod, i to se dešava svakom ko je ikada bio podstanar ili radio za nekog drugog. Posmatram šta se dešava sa ljudima ovih dana kako je na tapetu tema da ćemo svi umreti od gladi jer je sve poskupelo i novca nema (za nas pačiće). Ne vidim da ikome pada na pamet da se nešto preduzme po tom pitanju već se osuđuju drugi ljudi oko njih i grabi što više za sebe, sve poskupljuje umesto da pojeftinjuje. Da li to znači da novac izvuče sve ono što već imamo u sebi napolje, na videlo, uglavnom sve ono najgore, ili šta? To mi je velika misterija. Novac je samo energija, što bi značilo da oni koji imaju puno energije treba da ga imaju, ali to nije uvek slučaj. Pa u čemu je tu caka? I šta je tu uopšte rešenje? Ono što mi pada na pamet je da energija koja u vidu novca dolazi nekom zaista i izvuče na površinu ono što je unutra, duboko skriveno u dubinama psihe (da psihe, ne duše, i postoji razlika koliko god se neki terapeuti bunili na ovu podelu, to je moje zapažanje i imam čime da ga potkrepim). Dovoljno vas je dolazilo kod mene da bi radili isključivo na finasijama, pa smatram da mogu neke stvari da malo proširim, ako ne i generalizujem. Dugo sam mislila da su egzistencijalna pitanja vezana isključivo za strah za preživljavanje, koji tu i jeste dominantan. Ali, nije presudan. Vidite, neko će staviti sebe na prvo mesto, bez obzira na sve, čak i kada ničim nije ugrožen. A neko neće, čak i kada jeste. I uglavnom kod onih koji imaju egzistencijalnih problema, postoji neka poveća trauma koja nije zaceljena, nije dotaknuta, bilo da je iz ovog ili nekog prošlog života, i neka velika tajna koja obično obuhvata celu porodicu, ako ne i čitavu genealogiju. Što znači da tu otiče energija. Mi uvek generišemo energiju, bez toga ne bismo bili živi, ali za poneke to izgleda kao da su uvek u nekom dužničkom ropstvu prema nekom, nečem, ili da uvek rade za nekog drugog, stvaraju drugom, a ne sebi. U suštini, tako stvaraju i za sve druge, ali prečesto sami ostaju uskraćeni, kao da su uvek zavisni od nekog. I nikako da tu energiju spuste negde. Zato što postoji neki deo njih, alter, disasocirani deo nas do koga ne možemo da dođemo jer je u mnogim slučajevima namerno napravljen, koji je još negde zarobljen (u mom na pr. slučaju na brodu osvajača još iz perioda Lire). Što znači da postoji neka duboko zakopana istina o nekoj povredi, izdaji uglavnom sa kojom nismo spremni da se suočimo, bilo da se radi o tome šta smo mi sami učinili, ili da nas je izdao/prodao neko ko nam je veoma blizak, kome smo verovali. Poenta altera je da uvek budete dostupni i nikada ne razvijete svoje potencijale potpuno. U slučaju potpune finansijske zavisnosti od nekog, isti je mehanizam, uglavnom zavisite od nekog ko vam baš nije naklonjen i ko može time da vas kontroliše zato što je sam kontrolisan, i tako ste i vi dostupni. U mom slučaju to znači da imam cev koja ide duž cele moje kičme i vodi u drugu dimeziju, i ka akterima koji su moje mesto i duhovno nasleđe ukrali još mnogo davno; uglavnom se to dešava onima koji su nekada u svojoj istoriji iskusili ritualno žrtvovanje jer su tako privezani za osobe, ili bića koja smatraju da su im vlasnici, i da mogu uvek da se služe njima, i za to im nije potreban pristanak, posebno ako su pristup genelogiji otkupili, ili ugovorili sa nekim iz te genealogije, iz kojih god razloga, i produžavaju ih manipulacijama (i agresijom) čak i kada za to saznate. Ne bih sada dalje širila ovu temu, jer je za mnoge možda previše, ali je neophodno dotaći je se jer to znači da smo svi negde posmatrani kao resurs, i da ima nekih energija (nazvaću ih tako, neka su to i ljudi) koje neku formu novca smatraju vrednijim od svesnih bića i daju sebi za pravo da im odrede cenu tj vrednost, (pritom cena i vrednost nisu ist,o a zar i nije tako bilo u robovlasničkim sistemima). Ono što posmatram da se dešava (što i nije mnogo različito od tih sistema) je koliko različitih uverenja o novcu i vrednovanju nekoga ili nečega izlazi na površinu ovih dana. I koliko je malo svesti uključeno u to, a o božanskoj energiji da i ne govorimo (a nema ni ženskih energija). Sve nešto da neko nešto uzme prvi, da se obezbedi, da misli o svom životu na prvom mestu, a ako i nije tako, onda imaju problema pošto im u tim energijama i nije baš lako. Nije lako kad izgubite sve, kad nemate novaca za hranu, za decu, za zdravlje itd a niko ne može da vam pomogne, ili ne dovoljno, i kad izgleda ko da gubite čitav svoj život zbog nečeg tako trivijalnog, i nekih tako neosetljivih energija. Ne, nije to uvek karma. Nekad je i ometanje, namerno. A nekad jeste, što uvek na kraju saznate jer nosi lekciju. Lekcije uvek naravno ima, ali se razlikuje kada je to pitanje vere i načina na koji mi reagujemo na gubitak kontrole, i nemoć, da li napadom ili obraćanjem božanskom, od onoga što je karmička lekcija. Svedočim tome da je ljudima veoma malo bitan rad na sebi, a ako i jeste, nevoljni su da ulože novac u to. Na našim prostorima čak misle da zdravstveni radnici, i ljudi iz pomažućih profesija nekako uvek rade besplatno, jer to je išlo u domen socijalne zaštite (koju smo usput mi plaćali). Zapravo, te profesije dobijaju novčanu nadoknadu za svoj posao, ne rade besplatno, samo što ih korisnici nisu plaćali direktno već su primali platu. Ta plata se obezbeđivala iz poreza koje mi plaćamo, a ne neko nevidljiv. Prosto se iznenadim kada se sretnem sa tim načinom razmišljanja tipa ’Ja ne plaćam zubara jer idem u državnu ustanovu’! Ili da neke stvari treba uvek da budu dostupne svakom jer kada neko ima neki talenat on je to dobio od Boga pa ne treba ni da ga naplaćuje. A valjda će živeti od vazduha, šta li. Ok, nivoi uvek postoje, i kada je nekom nešto preko potrebno, uvek postoje ustupci i dogovori, u skladu sa mogućnostima, i instrukcijama našeg vođstva. Ja sada usmeravam na neka opšta mesta u pogrešnim uverenjima sa kojima sam se susrela. Dok naše društvo ne promeni sam način funkcionisanja pa se resursi i tekući troškovi života ne budu plaćali novcem, već otvorenim srcem i onim što imaš u njemu (pitam se kako bi tada onda jedan dobar deo populacije uopšte funkcionisao!), ili se ne budu naplaćivali uopšte, dotle i mi uglavnom uokvirimo energetsku vrednost svojih usluga novčano. Ali, to naravno, nije i ne treba da bude primarni fokus, što nekako vremenom postane, kada se devalvira vrednost takve vrste rada i kada je generalni fokus populacije pre svega preživljavanje, egzistencija. U borbi za preživljavanje nema prostora za rast, i ekspanziju, i samim tim se proređuje potreba za njim, ali na žalost, cvetaju traume, koje u nekom trenutku same po sebi zahtevaju kakvu takvu pažnju. I sad, šta zapravo određuje vrednost nečega? Potreba i potražnje? Pa ne uvek. U mom slučaju cenu mojih seansi određuje moje obrazovanje, edukacija, i sve uloženo u to, moj lični rad na sebi i ulaganje u isti, moja stručnost i znanje, vreme i novac uloženi u moj sopstveni rast i razvoj, moj talenat, vreme provedeno sa klijentom, težina problema i energije, energija koju ja uložim, da li postoji organizacioni tim koji takođe ima svoje troškove, troškovi prostora u kome se seanse ili radionice izvode, putne troškove ukoliko se radi van mesta življenja i troškovi smeštaja (odnosi se na grupni rad), a pritom uvek možete naći i mnogo besplatnog sadržaja koji sam ja kreirala, ali da ne širim dalje, razumete smisao. Ako ste ikada pisali biznis plan za svoj posao, ili se susretali sa tim, razumećete šta sve u to ulazi, i kako se određuje cenovnik nečega (ne i vrednost) što uglavnom i ne znate i ne razmišljate o tome kada radite za nekog drugog. Koristim priliku da to pojasnim za one koji smatraju da je cena pomažućih usluga prevelika, ili premala. Da, ima i takvih, jer kolege pravca kome pripadam imaju drugačiju tarifu, i ja od nje odstupam, kako bi moje seanse ipak bile pristupačne našoj populaciji. A ljudima nikako ugoditi, pa uvek ima i drugačijih ideja. Do sada to nikada nije sprečilo one koji su zaista želeli da rade samnom da dođu na seansu, i zamole za poneke ustupke ukoliko im je to potrebno. Jedini uslov za rad samnom je da zaista žeite promenu i da ste spremni da dobijete istinu, a ne potkrepljivanje svojih iluzija, tako da sama cena služi i tome da se tu nađu samo oni koji zaista za ovu vrstu rada i jesu spremni, jer drugačije ni ja ne želim da se ulažem. I sad, kakve sve to veze ima sa temom? Ima, zato što se i tu neprestano suočavam sa tuđim predrasudama i neprorađenim šemama, na ovaj ili onaj način. Vidite, oni koji će prvenstveno misliti samo na svoju dobrobit, tj dobit, neće ni pomisliti da ikome obrazlažu zašto nešto rade i kako to vrednuju. Kada dođe majstor da vam popravi boljer, ili vrata zato što ste ostali zaključani pa ne možete unutra ili van, ili vodoinstalater, neće obrazlagati zašto uopšte naplaćuje svoju uslugu, neće to uopšte ni dovoditi u pitanje, a vi ćete morati da je platit jer je nećete dobiti u suprotnom. Sad možda ćete biti u poziciji da tražite sposobnijeg, ili jefitnijeg, ali ako nešto ne uradi kako treba, odmah ćete to znati. Dok u pomažućim profesijama, vrlo često nećete tražiti stručnost, i talenat, već da li treba ili ne treba, i koliko da se plati (a i koliko god da je uvek je previše). A onda platite mnogo više tu vrstu nestručnosti, samo što niste uvek toga svesni. Nesreća je još i u tome što svi smatraju da se zapravo razumeju u psihu i dušu, i guraju se i tamo gde im nije mesto i nisu pozvani, ili imaju neverovatne predrasude, i nekakav bes, prema terapeutskim profesijama, posebno ženama koje se njima bave. Nekako nam je deteriorizacija ličnosti, i devalvacija duha mnogo prihvatljivija od svega ostalog a to zapravo dovodi do svih ostalih problema sa kojima se i kao pojedinci, i kao civilizacija suočavamo. Šta vama koliko vredi, i kako birate to što vam vredi? I da li više verujete energiji koju tu osetite, ili marketinškim strategijama i prodavcima magle? Da li vam novac služi, ili vi služite njemu? Trenutno bih rekla da svi služimo njemu. Jer u tome je razlika kada birate samo sebe, i sve što možete da stavite u sopstvenu egzistenciju, bilo iz straha ili ega, vi i dalje služite nekog drugog gospodara, a ne sostvenu dušu. I kada ste u egzistencijalnim problemima, možete služiti nekog drugog gospodara jer ako vam se stalno uzima, vi nemate šta da date, pa u nekom trenutku nećete ni moći. Ne znači uvek da ste birali službu sebi na taj način, ali znači da su nekada davno stvari postavljene tako u ovoj realnosti, tako da se ponekada čini kao da drugi načini ni ne postoje. Globalna energetska klima nam odražava pitanje nezbrinutosti, i nemoći, što i jeste potka iza egzistencijalnih pitanja, i načina na koji se održavaju veliki sistemi moći bilo koje vrste. Bićeš dobro, ako to i to, bićeš zbrinut ako to i to, živećeš dobro ako to i to, živećeš uopšte ako to i to, i nemoj ići tamo kud te srce vodi, ili kod te i te osobe, ili na neko mesto, ili šta god nego gde ti ja kažem inače... ( ko i svaka mafija pa tako i duhovna, a ovo nam je svima poznato i iz privatnog života sigurna sam, meni prvoj). I svi smo na neki način uprogramirani na to, predački ili kulturološki, i teško je izaći iz tih programa, a još teže menjati ih. Jer tako ulazimo u takmičenja, rivalstva, nepoverenja jednih prema drugima, i gubitka samopouzdanja i vere u krajnjem slučaju. Postoji jedna društvena igra sa kojom sam se susrela kada sam se obučavala za facilitatora za kreiranje prostora za unutrašnje promene, zove se ’Crveni i Plavi’, ili u originalu’ Dilema zatvorenika’ (’Prisoner’s Dilemma’, https://www.jstor.org/stable/173932, https://en.wikipedia.org/wiki/Prisoner%27s_dilemma ). Osmislio je Robert Axelrod, proučavajući ponašanje zatvorenika, a namenjena je za korporativni svet najviše (tako je meni prenešeno pa i ja tako prenosim). Naime, cilj igre je da neko mora da pobedi, jer samo tako može da se dobije nagrada, i onda je ideja da onaj ko pobedi, podeli nagradu sa drugima. To znaju samo odabrani predstavnici timova igrača, ostali ne, i moraju nekako da usmere svoje saigrače na tim koji je na njihovim grupnim sastancima izabran za pobedu. Uglavnom dođe do haosa, jer se svi ili trude da podebe ili da izgube ali one koji ne razumeju poentu igre dobro, pošto za sastanke ima malo vremena i stilovi komunikacije i slušanja i razne šeme ponašanja isplivaju na površinu, krenu da posmatraju kao neprijatelje, i bukvalno gađaju jedni druge energetskim loptama (crveni je loše ponašanje, kao šamar, plavi je dobro kao naklonost). Jer, ako ne pobedi jedan, već neko na primer ne razume pravila igre, i trudi se da svi dobiju, ili promeni dogovor pa želi da njegov tim pobedi, onda niko ne dobije ništa, pošto po tim pravilima izgleda kao da radite jedni protiv drugih. I tu svakave predrasude, ideje, ljutnje, svakakvo ponašanje izađe na površinu, što i jeste poenta igre, da se razume sopstveni, a i tuđ stil komunikacije i ponašanja, što se skoro nikada ne dogodi. Ja lično tu igru nikada nisam izvela, sem tada, jer nisam mogla da podnesem količinu agresije koju je izvukla iz ljudi. Što mi se čini da se i sada dešava, u ovom globalnom ekperimetu koji svi trpimo i dopuštamo da nam se dešava, umesto da promenimo pravila igre, ili je ne igramo uošte . A šta uglavnom od nas traži duša, i uopšte božansko? Koja su tu pravila igre? Ne, ne slepu poslušnost, i ne žrtvu, to radi mafija. Božansko traži ljubav i veru, i saradnju. Nećete materijalizovati sto hlebova i riba samo da biste sebi dokazali da to možete, i drugima pokazali svoju moć, ili da zadovoljite roditelje koji neće da vas podrže na vašem putu, ili da pokažete šefu da vi to možete, a ni da biste pokupili tuđu energiju, podršku, ljubav, dobili pratioce, već zato što je to neophodno u tom trenutku, da biste nahranili gladne, ali ne samo njihove stomake već i njihove duše koje će se u toj energiji podići na viši nivo vere i postojanja, uzdići se. Nećete materijalizovati zlato da biste vozili rolsrojseve (mada bivalo je i to, samo ne znam od kog šefa, tj sa kog nivoa) već da obezbedite prostor za prenoćište, smeštaj, lečenje, nečiji život, ili za otkupljenje nečije duše (o da, i to postoji ali drugom prilikom o tome jer neke energije i neki ugovori zahtevaju samo to, dok ne uzrastemo svi na nivo gde takvi ne obitavaju). Kao što nećete praviti čudesa i podizati iz mrtvih, kako biste demonstrirali svoje moći već svedočili sili Božjoj. Zašto kažem materijalizovati? Zato što je novac materijalizovana energija, kao i sve drugo uostalom. Zapravo, mi svi sve posmatramo kao resurs, čak i energiju, i u tome je kvaka 22. Mi odavno trgujemo energijom, i radimo sve sa njom, samo ne kreiramo. Našu realnost, naš hologram, kreira naša duša, a ne naše ideje o nečemu, i misli. Da, mi tako možemo usmeravati energiju ali uz dovoljnu količinu nje, pa zato i kolektivno stvaramo. A kako smo naučeni da se energijom trguje, mi tako podržavamo lažni matriks, lažni web života jer sve što priroda i duh koji je sačinjava znaju je da stvaraju, i daju. Da svi mi stvaramo neprestano, ali uglavnom većina nas ne baš uvek za sebe i ne baš svesno. Ono što kreira energijom je duša, naše više ja, pa se zato i bavimo fragmentima, starim traumama, pogrešnim uverenjima od ko zna kada, jer je sve to zapisano u energiji. Duša može da kreira i drugačije, bez problema, ali ona uvek želi da se nešto izleči što je bolno i više ničemu ne služi, i što predstavlja branu u protoku konekcije između nje i vas. Sve počinje na nivou duše i duha, završava se ovde, pa ako duša nije zaceljena i ima još fragmentacija, ili vam je još spoznaja potrebno na vašem putu, ili ste u pregustoj energiji koja vas ne podržava, materijalizacije koje želite se još neće dogoditi. Božanska sila koja radi kroz vas treba da ima prvenstvo u svemu pa i u rešavanju vaših tekućih problema, i pitanja vaše, naše zbrinutosti, a ne naša uverenja o tome kako nešto treba i kako se nešto rešava. I da, to je veoma teško kada je egzistencija u pitanju (jer niko neće da počne prvi, zaboga kakav bi to odmetnik bio , koji bi delio sa svoje tezge povrće besplatno ljudima, na pr. A i i kako bi plaćao svoje račune ). A sa druge strane, nekima tj mnogima je tada, u teškoćama najlakše da uopšte poveruju u postojanje božanskog. A do tada onima koji nisu iste gustine kao svi ostali oko njih kojima to treba, može biti itekako izazovno. No, tada ostaje pitanje, idete li svojim putem, ili birate da skrajnete kod mafije, pa makar i one koja je u vama samima (mislim na iluzije, za slučaj da neko ne razume)? Ne, ne radi se ni o tome kom ćete se prikloniti carstvu, zemaljskom ili božanskom, već upravo to, birate li svoju dušu i svoj duh, svoju trasu i ekspanziju, uprkos svemu, jer kad ga birate, on se i materijalizuje, pa i novac sa njim, ukoliko je to ono što je potrebno, a neće vas zarobiti. A kad više nas bira upravo to, onda i stvaramo neki novi put gde će svi prosperirati, tako što će im se dati, da daju drugima, jer neće gomilati. Ili ćemo se svi ponovo setiti kako se stvara, i imati svu svoju energiju vraćenu sebi, pa ćemo ono što nam treba imati pred sobom čim nam zatreba, i bez ikakve trampe ili trgovine, jer to dobijamo iz naše sopstvene energije. Takve realnosti postoje, znate, i mi smo njihov produkt. A do tada, ipak, ja navijam da birate svoju dušu, i trčite svoju trasu a ne tuđu. A ako ste se negde zaglavili usput, vi dođite da vam dodam uže, da vas se izvuče.

Napomena: autor fotografije nepoznat.